Autor: Ma­ti­ja Beć­ko­vić


Pro­šla su ona vre­me­na kad su đa­ci is­tje­ri­va­ni iz ško­le zbog na­pred­nih ide­ja! To je bi­lo sjaj­no: do­đeš ku­ći i ka­žeš ro­di­te­lji­ma – naj­u­ren sam iz ško­le! A oni ne zna­ju da li da pla­ču ili da se ra­du­ju što ima­ju si­na ko­jeg pro­ga­nja­ju zbog na­pred­nih shva­ta­nja!
Bi­la su to čud­na vre­me­na. Lju­di su se ima­li za šta žr­tvo­va­ti i če­mu se na­da­ti.
Da­nas su i to iz­gu­bi­li. Na­pred­ne ide­je su po­bi­je­di­le. A ko bi mo­gao vje­ro­va­ti u po­bje­du na­zad­nih ide­ja? Još ni­ka­da ni­su po­bi­je­di­le. A je­di­no su na­pred­ne one ko­je po­bi­je­de.
Da­nas je ne­mo­gu­će bi­ti is­tje­ran iz ško­le zbog bi­lo če­ga što je do­bro i na­pred­no. Ako te is­tje­ra­ju, svi­ma je ja­sno da si is­tje­ran zbog sla­bih ocje­na, ili lo­šeg vla­da­nja, a o ide­ja­ma ne­ma ni po­me­na. Ako si pro­go­njen – pro­go­njen si je­di­no za­to što si kriv.
Zbog na­pred­nih ide­ja da­nas mo­že sa­mo da se na­pre­du­je!
Ne­kad su lju­di stra­da­li što su išli is­pred svo­ga vre­me­na. Da­nas je to ne­mo­gu­će. Da­nas ni­ko ne mo­že ići is­pred svog vre­me­na, mo­gu sa­mo ri­jet­ki osta­ci tap­ka­ti iza nje­ga. Ne­kad si mo­gao bi­ti uhap­šen a da to u isto vri­je­me ne zna­či da ni­si u pra­vu. Da­nas je sva­ko­me ja­sno: ako si u za­tvo­ru – ni­si u pra­vu. Da­nas na svi­je­tu ne po­sto­je ni­jed­na pra­va stvar i ni­jed­na zdra­va ide­ja ko­je za­slu­žu­ju da čo­vjek bu­de uhap­šen.
Ne­ka­da su lju­di spa­lji­va­ni na lo­ma­či, pro­tje­ri­va­ni i ži­go­sa­ni. To ni­je uvi­jek zna­či­lo da su ka­znu za­slu­ži­li. Na­pro­tiv, ne zna se da li su im ve­ću sla­vu do­ni­je­la nji­ho­va dje­la, iz­u­mi i ide­je ili žr­tva ko­ju su pod­ni­je­li!
Da­nas je ne­mo­gu­će bi­ti spa­ljen bi­lo či­jom, osim vla­sti­tom gre­škom!
Ne­kad su oni ko­ji su gi­ljo­ti­ni­ra­ni mo­gli po­sta­ti, ma­kar za bu­du­ća po­ko­lje­nja, he­ro­ji, svje­ti­o­ni­ci i sve­ci! Da­nas su oni ko­ji iz­nu­de gi­ljo­ti­nu iz­lo­že­ni op­štem pre­zi­ru, kao kri­mi­nal­ci i ubi­ce, a bu­du­ćih po­ko­lje­nja mo­žda ne­će ni bi­ti!
Da­nas či­ta­vi na­ro­di ima­ju sum­nji­vu pro­šlost, a sa­mo po­je­din­ci ne­ku dru­gu, svje­tli­ju. Ne­ka­da je bi­lo obrat­no.
Ne­ka­da su stra­da­li re­vo­lu­ci­o­na­ri, no­va­to­ri i slo­bo­da­ri, a da­nas sa­mo koč­ni­ča­ri de­mo­krat­skog raz­vo­ja, po­li­caj­ci, dog­ma­ti­ci, osta­ci pro­šlo­sti ko­ji se ne mi­re sa po­ra­zom i sve ši­rim za­ma­hom slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je. Mno­gi su se za­že­lje­li da za­vr­še ma­kar kao anar­hi­sti, sa li­je­pim na­mje­ra­ma. Ali to je ne­mo­gu­će. Ako ne­ko stra­da, stra­da kao mrač­njak, a ko bi imao ne­što pro­tiv to­ga? Pro­go­ni ta­kvih lju­di mo­gu bi­ti sa­mo po­zdra­vlje­ni. Pr­vi put u isto­ri­ji ci­vi­li­za­ci­je po­ja­vi­li su se pro­tiv­ni­ci de­mo­kra­ti­je i sre­će. Nor­mal­no je da smo svi pro­tiv njih.
Svi su pro­tiv ra­ta, ne­prav­de, ra­sne dis­kri­mi­na­ci­je, ti­ra­ni­je, bi­je­de, ne­rav­no­prav­no­sti, mi­je­ša­nja u unu­tra­šnje stva­ri dru­gih ze­ma­lja, ko­lo­ni­ja­li­zma, mrač­ne pro­šlo­sti, ne­zna­nja, mra­ka i ne­sre­će.
Svi su za mir, slo­bo­du, ne­za­vi­snost, prav­du, jed­na­kost, de­mo­kra­ti­ju, pro­gres, sreć­ni­ju bu­duć­nost.
Na­rod je to­li­ko du­go bio lo­ja­lan da mu to da­nas uop­šte ni­je te­ško, to mu je po­sta­la pri­ro­da. Lo­ja­lan je spon­ta­no, non­ša­lant­no.
Zar je ika­da bi­lo ta­ko? Či­ta­ve slu­žbe su po­sta­le de­pla­si­ra­ne.
Od sil­ne upo­tre­be, ri­je­či su iz­gu­bi­le svo­ja zna­če­nja.
Ne­ka­da je opo­zi­ci­ja bi­la zdra­vlje u od­no­su na bo­lest, pa­met u od­no­su na glu­post, mla­dost u od­no­su na sta­rost. Da­nas je obr­nu­to. Opo­zi­ci­je ne­ma, po­sto­ji re­ak­ci­ja.
Hra­brost je bi­la iz­da­ja ku­ka­vič­lu­ka. Zdra­vlje – iz­da­ja bo­le­sti. Lje­po­ta – iz­da­ja ru­žno­će, mla­dost iz­da­ja sta­ro­sti. Ni to vi­še ni­je ta­ko.
Ne­ka­da su pro­gre­siv­ni lju­di bi­li oni ko­ji su od­bi­ja­li da se ko­ri­ste slo­bo­da­ma ko­jih ima, a tra­ži­li one ko­jih ne­ma. Da­nas bi ta­kvi lju­di bi­li kon­tra­re­vo­lu­ci­o­na­ri, a ni kon­tra­re­vo­lu­ci­ja ni­je vi­še re­vo­lu­ci­ja.
Ta­ko iz­gle­da kad po­bi­je­di sve što je na­pred­no i li­je­po, kad se ostva­re sno­vi čo­vje­čan­stva.
Do­šlo je vrije­me kad ni­ko ne pri­zna­je ne­pri­zna­te, jer su ne­pri­zna­ti svo­jom kri­vi­com. Onaj ko­ji naj­bo­lje ži­vi, taj je i naj­pa­met­ni­ji. Je­di­no ako si po­bi­je­dio, ni­si po­gri­je­šio. Ni­je­dan po­raz ni­je to­li­ko ve­li­ki da bi se mo­gao sma­tra­ti po­bje­dom. Ne­kad je bi­lo do­volj­no bi­ti u pra­vu pa ne mi­sli­ti na po­sle­di­ce. Da­nas su po­sle­di­ce naj­va­žni­je. Ne­ka­da su naj­ve­ći pi­sci zbog op­tu­žbi dru­štva bi­li ka­žnja­va­ni!
Da­nas se gnjev pla­ća!
Što na­pi­šeš oštri­ji tekst, to ti vi­še pla­te! Naj­bo­lje se pla­ća­ju na­pa­di! Po­što se mo­že pi­sa­ti još oštri­je, zna­či da se mo­že ži­vje­ti još bo­lje! Za­tvo­riš oči pa oši­neš po sve­mu! Si­ro­ta, na­iv­na i sta­ra maj­ka stre­pi da ti se ne­što ne de­si, a ti ideš na bla­gaj­nu da pro­vje­riš ko­li­ko ti je, baš onaj ko­ga si na­pao, pla­tio za na­pad!
Ako pre­đeš do­zvo­lje­nu gra­ni­cu, za­i­sta si bu­da­la! Kad bi se spa­lio u ime glad­nih, pr­vo bi ti glad­ni re­kli da si idi­ot: za­što si se spa­lji­vao kad si bio sit? Da­nas se lju­di­ma ka­že u ko­li­ko sa­ti, na kom mje­stu i zbog če­ga da bu­du ogor­če­ni! Spon­ta­nih ogor­če­nja ne­ma! Ko se spon­ta­no bu­ni, taj je ne­ci­vi­li­zo­van i tre­ba ga ka­zni­ti ne zbog hra­bro­sti, ne­go zbog glu­po­sti. Oni ko­je ci­je­niš naj­vi­še te pre­zi­ru, čim njih uva­ža­vaš, zna­ju da ne­maš kri­te­ri­ju­ma! Slo­bo­de ima ta­man to­li­ko da se mo­že do­bro ži­vje­ti.
Ne­ma stva­ri ko­ja ni­je na­pad­nu­ta! Ne­ma po­sprd­ne pje­sme ko­ja ni­je is­pje­va­na! Za sve te ru­ga­li­ce auto­ri su po­šte­no na­gra­đe­ni.
Pre­tje­ra­ti je po­sta­lo ne­mo­gu­će. To i za lu­da­ke pred­sta­vlja pod­vig.
Vi­še ne­ma ni­jed­ne ide­je za ko­ju je vri­jed­no da­ti ži­vot. Ta­kve ide­je su pro­šle, a pre­o­sta­le to ne za­slu­žu­ju.
Po­je­din­ci pri­sta­ju na ulo­gu ne­shva­će­nih i ne­pri­zna­tih, jer kao ta­kvi pri­ma­ju so­ci­jal­nu po­moć. Ne­mo­gu­će je stra­da­ti u ime ne­kog sve­tog ci­lja, jer bi to bi­lo po­na­vlja­nje. Ne­mo­gu­će je žr­tvo­va­ti se za bu­duć­nost, jer je i pro­tiv po­gre­šne bu­duć­no­sti pro­na­đen li­jek.
Je­di­no re­ak­ci­o­na­ri, na­zad­ni ele­men­ti i oni ko­je je vri­je­me pre­ga­zi­lo stra­da­ju u svo­joj glu­po­sti i upor­no­sti. Svi ko­ji to ho­će – na­i­la­ze na ra­zu­mi­je­va­nje.
Dru­štvo ras­pi­su­je kon­kur­se za naj­o­štri­je na­pa­de, jer su mu po­treb­ni kao luk­suz i ra­zo­no­da.
Svi­ma je po­sta­lo ja­sno: ako ni­si uspio za ži­vo­ta, ne­ćeš ni­ka­da vi­še.
Ako imaš mr­vu pa­me­ti i osje­ća­nja mje­re, uspjeh ti je za­ga­ran­to­van.
Oni ko­ji bi že­lje­li da se za još ne­što žr­tvu­ju, tra­že mo­tiv pre­ko ogla­sa.
Po to­me se na­še vri­je­me raz­li­ku­je od svih dru­gih vre­me­na, i za­to ne­ki­ma iz­gle­da kao da i ne­ma­mo svo­ga vre­me­na. Kao da ži­vi­mo u me­đu­vre­me­nu.
wwwi­skra.co